Iliotibijalni sindrom (ITBS)

Zašto boli uvek posle iste razdaljine

To je najprepoznatljivija osobina ovog stanja i pacijenti je opišu sami: prvih nekoliko kilometara nema ničega, a onda se bol javi, pojača se za par minuta i natera na hodanje. Sutradan se isto ponovi na približno istom mestu. Razlog je što tkivo trpi ponavljano opterećenje dok se ne nadraži — dakle nije reč o povredi u jednom trenutku, nego o zbiru ponavljanja.

Zbog toga merenje pomaže više od bilo kog testa: ako znate posle koliko minuta boli, imate meru koja se prati. Kada se ta granica pomera nagore, terapija radi.

„Traka se tare o kost” — to objašnjenje je zastarelo

Godinama se govorilo da traka klizi napred-nazad preko koštane izbočine na spoljašnjoj strani kolena i da se tu „tare”. Anatomska istraživanja su pokazala da to nije moguće, jer je traka na tom mestu čvrsto pripojena za butnu kost i ne može da preskače preko nje. Ono što se u tom prostoru nalazi jeste masno i vezivno tkivo bogato nervnim završecima, i pritisak na njega je verovatnije objašnjenje bola.

Ta razlika nije akademska — menja šta ima smisla raditi. Ako ništa ne klizi i ništa se ne tare, onda ni cilj terapije nije da se traka „olabavi”, nego da se smanji pritisak na tkivo ispod nje i promeni način na koji noga pri koraku prima opterećenje.

Zašto valjak i istezanje ne izdužuju traku

Iliotibijalna traka je jedna od najčvršćih vezivnih struktura u telu. Merenja njene krutosti pokazuju da bi za stvarno izduženje bile potrebne sile daleko iznad onoga što se postiže rukom, valjkom ili istezanjem u kupatilu. Ono što valjak stvarno radi jeste kratkotrajno smanjenje osetljivosti tog područja, i to je korisno — ali kao olakšanje, ne kao lečenje.

Zato terapija koja se svede na valjak po spoljašnjoj strani buta po pravilu daje isti rezultat iz nedelje u nedelju: bolje odmah posle, isto sutra na trčanju.

Šta stvarno menja ishod

Tri stvari, po redosledu koliko nose:

Opterećenje. Ne prekid trčanja u potpunosti, nego smanjenje na obim koji ne izaziva bol, pa postepen povratak. Nizbrdo trčanje i nagnute podloge se privremeno izbacuju, jer baš one najviše opterećuju to mesto.

Kuk, ne koleno. Mišići koji odvode kuk i drže karlicu vodoravnom određuju koliko koleno pri svakom koraku pada ka unutra. Kada su slabi, traka se pri svakom osloncu zateže jače. Zato se najveći deo vežbi radi iznad mesta koje boli.

Tehnika trčanja. Blago povećanje kadence — kraći i češći korak — kod dela trkača smanjuje opterećenje na tom mestu, jer se koleno pri kontaktu manje savija i manje pada ka unutra.

Manuelni rad na tkivu duž spoljašnje strane buta i oko kolena koristi se da se smanji osetljivost i povrati normalno klizanje slojeva, i time se otvara prostor da vežbe i trčanje uopšte budu podnošljivi. Ali sam po sebi, bez promene opterećenja i bez rada na kuku, ne drži.

Šta još može da boli na tom mestu

Spoljašnja strana kolena nije samo traka. Sličan bol mogu dati oštećenje spoljašnjeg meniskusa, tendinopatija tetive zadnje lože na pripoju ispod kolena, nadraženost zajedničkog lisnjačkog nerva i, kod starijih, artroza spoljašnjeg dela zgloba. Razlikuju se po tome da li bol postoji i van trčanja, da li postoji otok, blokada i škljocanje pri okretu, i da li ima trnjenja ka stopalu.

Ako bol postoji i u miru, ako koleno oteče ili se zaglavi, ili ako se javi trnjenje i slabost u stopalu, to više nije slika iliotibijalnog sindroma i traži drugačiju procenu.