Šta je integrativna medicina i kako je primenjujemo

Osnovni principi integrativne medicine

Ovih principa se u svetu drži i danas najšire prihvaćena definicija integrativne medicine, koju je popularizovao dr Endru Vajl (Andrew Weil) kroz program integrativne medicine na Univerzitetu Arizona:

• Uzrok, ne samo simptom — pre nego što se leči bolno mesto, traži se pravi mehanički, funkcionalni ili posturalni uzrok problema, koji se često nalazi negde drugde u telu.
• Pacijent kao celina — telo se posmatra kao povezan sistem — koštano-zglobni, mišićno-fascijalni, nervni i visceralni (organi) deo međusobno utiču jedni na druge.
• Pacijent i terapeut kao partneri — odluke o lečenju donose se zajedno, uz jasno objašnjenje svake faze terapije, a ne kao jednostrano propisivanje.
• Kombinovanje pristupa, ne isključivanje — manuelne i prirodne tehnike se koriste zajedno sa uvidima konvencionalne medicine (dijagnostika, nalazi specijaliste), a ne umesto njih.
• Individualan plan — svaki pacijent dobija plan lečenja prilagođen svom stanju, bez unapred zakazanih dugih serija terapija.
• Neinvazivnost pre invazivnosti — cilj je da se, gde je god to medicinski opravdano, potreba za operacijom ili lekovima odloži ili otkloni primenom bezbednih, neinvazivnih tehnika.
• Nauka pre svega — nijedna metoda se ne prihvata nekritički, ni konvencionalna ni prirodna — dobra medicina se zasniva na proverenim dokazima i otvorena je za nova saznanja.
• Prevencija kao prioritet — pored rešavanja postojećeg problema, podjednako je važno očuvanje zdravlja i sprečavanje da se problem ponovi.

Integrativna medicina i konvencionalna medicina rade zajedno

Integrativna medicina ne odbacuje konvencionalnu medicinu — naprotiv, oslanja se na nju kad god je to u interesu pacijenta. Dijagnostika (MRI, CT, EMG), nalazi lekara specijaliste i, kada je zaista neophodno, hirurško lečenje ostaju deo slike. Ako nam se pacijent obrati bez nalaza ili snimka, a stanje ukazuje na to da je on potreban, prvo ćemo ga uputiti na dodatnu dijagnostiku ili konsultaciju sa odgovarajućim specijalistom pre nego što pristupimo terapiji. Cilj integrativnog pristupa nije da zameni lekara, već da ponudi bezbednu, neinvazivnu opciju tamo gde ona ima smisla — i da iskreno prizna kada je potreban drugačiji vid lečenja.

Odakle potiče integrativna medicina

Pojam u današnjem obliku nastao je devedesetih godina prošlog veka u Sjedinjenim Državama. Dr Endru Vajl (Andrew Weil), lekar obrazovan na Harvardu, osnovao je 1994. godine program integrativne medicine na Univerzitetu Arizona — prvi program te vrste na jednom medicinskom fakultetu.

Ideja nije bila da se napusti konvencionalna medicina, nego da se popuni njena praznina: sistem izuzetno uspešan u akutnim i hitnim stanjima pokazivao se znatno slabijim kod hroničnog bola, funkcionalnih tegoba i stanja u kojima nalazi izgledaju uredno a pacijent se ne oseća dobro.

Danas integrativni programi postoje na više desetina vodećih akademskih medicinskih centara u Severnoj Americi, među njima i na klinikama koje se redovno nalaze pri vrhu svetskih lista. Postoji i poseban institut u okviru američkih Nacionalnih instituta za zdravlje posvećen istraživanju komplementarnih i integrativnih pristupa, a Svetska zdravstvena organizacija ima sopstvenu strategiju za oblast tradicionalne i komplementarne medicine.

To je važan podatak za pacijente koji integrativnu medicinu doživljavaju kao nešto što stoji nasuprot ozbiljnoj medicini. Ona je nastala unutar nje, ne protiv nje.

Integrativna, komplementarna, alternativna, holistička, funkcionalna — u čemu je razlika

Ovih pet reči se u svakodnevnom govoru koriste kao sinonimi, a nisu. Razlika nije stvar nijanse — ona određuje da li se konvencionalna dijagnostika koristi ili zaobilazi, što je za pacijenta pitanje bezbednosti.

• Komplementarna — metoda koja se koristi uz konvencionalno lečenje, kao dodatak. Pacijent i dalje ide kod lekara i uzima propisanu terapiju.
• Alternativna — metoda koja se koristi umesto konvencionalnog lečenja. Ovo je jedina kategorija iz ovog spiska koja nosi stvaran rizik, jer odlaganje lečenja kod ozbiljnih bolesti ima cenu koja se ne može nadoknaditi.
• Integrativna — usklađena kombinacija oba, gde jedan plan lečenja obuhvata i konvencionalnu dijagnostiku i komplementarne metode, a jasno je ko šta radi i kada se pacijent upućuje dalje.
• Holistička — stariji, širi izraz koji opisuje sagledavanje čoveka kao celine. Nije naziv metode nego opis stava, pa sam po sebi ne govori šta se u praksi zapravo radi.
• Funkcionalna — zaseban pravac usmeren na biohemijske i metaboličke uzroke, obično uz opsežne laboratorijske analize. Nije isto što i integrativna medicina, iako se ta dva pojma često mešaju.

Praktično merilo za pacijenta je jednostavno: ako vam neko savetuje da ne idete kod lekara, da ne radite preporučenu dijagnostiku ili da prekinete propisanu terapiju — to nije integrativna medicina, bez obzira kako se predstavlja.

Kod kojih stanja integrativni pristup ima najviše smisla

Integrativna medicina nije univerzalno rešenje i ne pomaže podjednako kod svega. Najviše smisla ima tamo gde konvencionalni pristup ima poznata ograničenja:

• Hronični bol koji se vraća — bol u kičmi, vratu, ramenu ili kuku koji popusti na terapiju, pa se posle nekoliko meseci vrati, jer se lečio simptom a ne obrazac koji ga stvara.
• Tegobe uz uredne nalaze — situacija u kojoj snimci i analize ne pokazuju ništa, a pacijent ima stvarne smetnje. Tu je uzrok najčešće funkcionalan, a ne strukturni, pa se ni ne vidi na snimku.
• Bol koji seli mesto — kada se tegoba pomera sa jednog dela tela na drugi, obično je reč o lancu kompenzacija, ne o nekoliko odvojenih problema.
• Stanja posle povreda i operacija — gde je hirurški deo posla uspešno obavljen, ali je telo oko tog mesta izgradilo obrazac zaštite koji ostaje i posle zarastanja.
• Funkcionalni poremećaji van mišićno-skeletnog sistema — poput tegoba sa varenjem, refluksa, zujanja u ušima ili bola u vilici, kod kojih mehanika grudnog koša, dijafragme i vrata ima stvarnog udela.

Podjednako je važno reći gde nema mesta: kod akutnih i hitnih stanja, infekcija, prelomâ, malignih bolesti i stanja koja traže hirurško lečenje, integrativni pristup nije prva linija i ne treba da odloži odlazak lekaru. On tada može biti podrška, ali nikada zamena.

Kako izabrati terapeuta — i šta su znaci upozorenja

Oblast je otvorena i za ozbiljne i za neozbiljne, pa je izbor na pacijentu. Nekoliko pitanja bez uvijanja štedi mnogo vremena i novca:

• Kakvo je formalno obrazovanje, i to i u konvencionalnoj i u manuelnoj oblasti — ne samo kurs od nekoliko dana sa sertifikatom.
• Da li se traže postojeći nalazi i snimci, i da li se pacijent upućuje na dodatnu dijagnostiku kada je potrebna.
• Da li se objašnjava šta se radi i zašto, ili se pristup predstavlja kao tajna koja se ne otkriva.
• Da li se unapred zakazuje i naplaćuje duga serija termina, pre nego što se uopšte vidi kako telo reaguje na prvu terapiju.

Znaci upozorenja su prilično dosledni: obećanje izlečenja svega, tvrdnja da lekari „ne razumeju“ i savet da se prekine propisana terapija, dijagnoza postavljena aparatom koji ne postoji u medicini, prodaja preparata uz terapiju, i pozivanje na zahvalnost pacijenata umesto na proverljivo obrazovanje.

Dobra integrativna praksa jednako jasno kaže i šta ne može, kao i šta može.

Kako izgleda prvi pregled

Prvi susret je pretežno procena, ne tretman. Razgovor obuhvata istoriju tegobe, ranije povrede — uključujući i one od pre mnogo godina, koje pacijenti obično ne pominju jer ih ne povezuju — operacije, način rada i spavanja, i postojeće nalaze.

Zatim ide pregled pokreta i držanja u stajanju i hodu, provera pokretljivosti pojedinačnih segmenata i niz testova kojima se traži gde je lanac kompenzacije počeo. Tek se na osnovu toga planira terapija, i tek tada se može reći koliko će terapija realno biti potrebno.

Kod dela pacijenata se posle procene ne pristupa terapiji nego se prvo upućuje na dodatnu dijagnostiku ili specijalisti. To nije izuzetak nego predviđen deo postupka.

Integrativna medicina naspram alternativne medicine

Ove dve reči se često mešaju, ali nisu isto. Alternativna medicina se po definiciji koristi umesto konvencionalne — zaobilazi dijagnostiku i medicinske nalaze. Integrativna medicina to nikada ne radi: ona konvencionalnu medicinu ne zamenjuje, već je nadograđuje proverenim komplementarnim metodama, uz jasnu granicu — kad je nešto ozbiljno ili hitno, prvo mesto pripada lekaru i konvencionalnoj dijagnostici.

Integrativna medicina u Srbiji

Integrativna medicina poslednjih godina dobija sve veće mesto i priznanje i u Srbiji, iako je javni zdravstveni sistem još uvek ne pokriva u potpunosti, a svest o njoj je i dalje niža nego u zemljama Zapadne Evrope i SAD, gde je odavno deo mnogih univerzitetskih klinika.

Oblast tradicionalne i komplementarne medicine kod nas je uređena propisima iz zdravstvene zaštite, ali u praksi to i dalje ostavlja širok prostor u kome rade i ozbiljno obrazovani terapeuti i oni koji su sertifikat dobili na kursu od nekoliko dana. Za pacijenta to znači jedno: proverite obrazovanje pre nego što proverite cenu.

Upravo zbog toga je važno da terapiju sprovodi neko sa formalnim obrazovanjem i u konvencionalnoj i u prirodnoj medicini — a ne samo kurs završen za par dana.

Baš zato što je ova kombinacija metoda i dalje retka, pacijenti nam se javljaju iz cele Srbije, ne samo iz Beograda i Kragujevca, gde su ordinacije. Dolazak iz drugog grada je u praksi izvodljiv jer se ne zakazuje unapred duga serija termina — plan se pravi tako da putovanje ima smisla, sa manjim brojem termina i vežbama koje se rade kod kuće između njih.

Pacijenti nam najčešće dolaze iz Novog Sada, Niša, Kraljeva, Čačka, Kruševca, Jagodine, Leskovca, Novog Pazara, Užica, Gornjeg Milanovca, Aranđelovca, Zrenjanina i Subotice.

Šta je biotensegritet i zašto je važan

Biotensegritet (biotensegrity) je ideja da su živa bića, po obliku i funkciji, sastavljena od mreže tenzijskih i kompresivnih sila koje deluju unutar ćelija, tkiva, organa i celog organizma. Telo se posmatra kao integrisana celina u kojoj svi delovi rade zajedno da bi održali stabilnost i funkcionalnost — za razliku od tradicionalnog anatomskog pristupa koji telo posmatra kao strukturu koja jednostavno nosi težinu.

Stabilnost tela i pravilno držanje održavaju mišići koji rade u paru — bilateralni (obe strane tela rade zajedno, npr. mišići leđa), antagonistički (rade jedan protiv drugog, npr. biceps i triceps) i recipročni (naizmenično se aktiviraju, npr. mišići nogu pri hodanju). U praksi to znači da pritisak na jednu tačku — recimo sakrum — utiče na ceo kičmeni stub, pa u Amatsu pristupu uvek usklađujemo karlicu sa stopalima i glavom, koristeći refleksne tačke i posturalne mišiće da vratimo telo u optimalno stanje.

Dijagnostika i procena

Polazimo od pretpostavke da nakon povrede određeni mišići postaju inhibirani ili se „gase“, prisiljavajući druge mišiće da postanu preopterećeni. Laganim pritiskom kojim se pacijent ispituje, procenjujemo snagu ili slabost svakog mišića i otkrivamo pravi izvor problema. Dalji tok procene uključuje seriju mišićnih testova osmišljenih da otkriju i razreše obrasce kompenzacije u telu, a metoda koristi i „meridijane“ — neuro-energetske kanale povezane sa organima, koji se mogu stimulisati na specifičnim tačkama na telu.

Biomehanički protokol strukture i funkcije

Telo analiziramo kao integraciju somatskih komponenti koje upravljaju mehanizmom držanja i ravnoteže. Stres, povreda ili neravnoteža unutar ovog mehanizma mogu narušiti dinamičku funkciju, povećati energetsku potrošnju i poremetiti propriocepciju — osećaj položaja tela u prostoru. Ovaj protokol se u terapiji sprovodi kroz osteopatske manipulativne tehnike, koje vraćaju držanje, ravnotežu i efikasno korišćenje mišićno-skeletnog sistema.

Propriocepcija ovde nije usputan pojam nego jedan od nosećih. Senzori kojima mozak zna gde je telo nalaze se u mišićima i vezivnom tkivu, a ne u zglobovima — i umreženi su kroz celo telo, pa ograničenje na jednom mestu menja i tačnost sa kojom se čita položaj drugih delova. Zbog toga procena ne staje na mestu gde boli. Više u tekstu propriocepcija — čulo kojim znate gde vam je telo.

Zahvaljujući ovakvom, celovitom pristupu, integrativna medicina se uspešno primenjuje i kod funkcionalnih poremećaja koji nisu direktno vezani za mišićno-skeletni sistem — poput zujanja u ušima (tinitis), bola i nadutosti u stomaku, želudačne kile ili bola u vilici — često i tamo gde standardne medicinske procedure ne daju zadovoljavajuće rezultate.