Propriocepcija — čulo kojim znate gde vam je telo

Zatvorite oči i dodirnite kažiprstom vrh nosa. Gotovo svi to urade iz prve. Pitanje je kako — niste videli ruku, niste je čuli, niko vam nije rekao gde je.

Odgovor je čulo koje nema svakodnevno ime. U literaturi se zove propriocepcija, ili kinestezija kada se govori o osećaju pokreta. To je sposobnost da znate položaj i kretanje delova sopstvenog tela bez gledanja.

Neobično je po tome što ga, za razliku od vida i sluha, gotovo ne primećujemo. Nema jasnog osećaja koji bismo mogli da imenujemo — jednostavno znamo gde nam je ruka. Primetimo ga tek kada zakaže.

Gde se dugo verovalo da je senzor

Intuitivno mesto za senzor položaja zgloba jeste sam zglob. To se i verovalo veći deo dvadesetog veka — receptori u zglobnoj čahuri navodno mere ugao, kao što merni instrument meri nagib.

Ta slika je oborena 1972. godine, jednim jednostavnim eksperimentom.

Eksperiment sa vibracijom

Ispitanicima je na trbuh mišića pregibača lakta postavljen vibrator. Iako je ruka mirovala, oni su osećali da im se podlaktica kreće — jasno, ubedljivo, kao pravi pokret.

Onda je vibrator pomeren sa mišića na sam zglob lakta. Iluzija je nestala.

Zaključak se nametnuo sam: informacija o pokretu ne dolazi iz zgloba, nego iz mišića. Preciznije, iz mišićnog vretena — sitnog receptora unutar mišića koji meri njegovu dužinu i brzinu promene dužine.

Potvrda iz operacione sale

Postoji i klinički dokaz, i on je uverljiviji od svakog laboratorijskog. Kod ugradnje veštačkog kuka uklanja se zglob zajedno sa čahurom i receptorima u njoj.

Kada je kod tih pacijenata mereno osećanje položaja noge, deficita nije bilo. Zglob je zamenjen metalom, a čovek i dalje tačno zna gde mu je noga.

Teško je zamisliti jasniji dokaz da senzor nikada nije ni bio u zglobu.

Zglobni receptori ipak nisu suvišni

Da ne bude nesporazuma: receptori u zglobovima postoje i rade. Ali se danas na njih gleda kao na detektore krajnjeg položaja — javljaju se pri krajevima obima pokreta, kao granični prekidači, a ne kao merači kroz ceo opseg.

Nije jedno čulo nego dva

Osećaj položaja i osećaj pokreta deluju kao jedna stvar, ali se ponašaju kao dve odvojene.

Najjasnije se to vidi posle napora. U eksperimentu u kome je vežbanjem snaga pregibača lakta smanjena za trideset odsto, javile su se značajne greške u proceni položaja ruke — dok je sposobnost da se prati pokret ostala neoštećena.

Da je reč o jednom čulu, oba bi popustila zajedno. Nisu.

Koža takođe zna gde ste

Uz mišić, svoj samostalan doprinos daje i koža. Sporo prilagođavajući receptori u koži reaguju na njeno istezanje — kada savijete lakat, koža nad njim se rastegne, i to rastezanje samo po sebi nosi informaciju o položaju.

To nije puko pojačanje mišićnog signala. Merenja su pokazala da kožni ulaz doprinosi u sopstvenom pravu.

Kod prstiju je koža čak nezamenljiva. Mišići koji pokreću prste leže u podlaktici, a njihove tetive prelaze preko više zglobova — pa je mišićni signal dvosmislen i ne može sam da kaže koji je zglob savijen. Koža uz svaki zglob to razrešava.

Isto ograničenje važi za svaki mišić koji prelazi više od jednog zgloba: zadnja loža, list, pregibači kuka. Njihova vretena teže razlikuju šta se tačno pomerilo.

Deo osećaja ne dolazi iz tela

Ovo je najneočekivaniji deo priče.

Kada je ispitanicima šaka potpuno obamrla i oduzeta pritisnom manžetnom, pa su zamoljeni da pokušaju da je pomere, osetili su pomeranje šake i do dvadeset stepeni. Šaka se nije pomerila ni milimetar, a nervi nisu prenosili ništa.

Znači da sama komanda za pokret stvara osećaj položaja, nezavisno od bilo kakve informacije iz tela.

U blažem obliku, isto se dešava i kod zdravog čoveka: pri izometrijskom naprezanju normalne šake javlja se pogrešan osećaj pomeranja od šest do sedam stepeni. Dakle svaki put kada nešto aktivno radimo, deo osećaja o tome gde smo dolazi iz naloga za pokret, a ne iz tela.

Zašto sve ovo menja pristup lečenju

Ako je senzor u mekom tkivu a ne u zglobu, onda rad na mekom tkivu nije samo mehanički rad na zategnutom mišiću — to je istovremeno rad na ulazu koji mozak koristi da bi znao gde je telo.

I drugo: pošto je taj senzor umrežen kroz celo telo, ograničenje na jednom mestu ne menja samo raspodelu opterećenja, nego i tačnost sa kojom mozak čita položaj drugih delova. O tome zašto se telo uopšte ponaša kao povezana mreža pisali smo u tekstu biotensegritet.

Šta ovo nije

Ovo je opis kako čulo radi, a ne dokaz da bilo koja terapijska tehnika nešto leči. Fiziologija propriocepcije je dobro ispitana; tvrdnje o tome šta se konkretnom tehnikom postiže su zasebno pitanje i traže zasebne dokaze.

Kao i sa biotensegritetom, ovo predstavljamo kao okvir za razumevanje i procenu, ne kao potvrdu delotvornosti.

Više o tkivu u kome taj senzor fizički živi na stranici fascija, a o proceni koja iz ovoga sledi na stranici neurokinetička terapija.