„Ne mogu da ga nađem” — kada mozak izgubi jasnu sliku dela tela

Pacijenti sa dugotrajnim bolom ponekad kažu nešto što zvuči čudno. Da im leđa deluju veća nego što jesu. Da ne mogu tačno da pokažu gde boli, iako boli stalno. Da im se čini kao da taj deo tela više „nije njihov” na isti način kao ostalo.

Takve rečenice se lako otpišu kao preterivanje ili kao znak da je problem „u glavi”. Nisu ni jedno ni drugo. Izmereno je, i ima objašnjenje koje se uklapa u sve ostalo o čemu na ovom sajtu pišemo.

Nalaz koji je to pokazao

U istraživanju objavljenom 2008. godine, pacijenti sa hroničnim bolom u leđima zamoljeni su da nacrtaju obris sopstvenih leđa — da označe gde im se čini da taj deo tela počinje i završava.

Kod svih je slika bila poremećena u odnosu na stvarni oblik. Petoro ljudi uopšte nije moglo da povuče obris. Njihov opis je i dao naslov radu: ne mogu da ga nađem.

Nije reč o ljudima koji ne znaju gde su im leđa. Reč je o tome da unutrašnja slika tog dela tela nije više oštra.

Kako se to meri

Postoji jednostavna provera koja se koristi decenijama. Dva tupa vrha se istovremeno prislone na kožu, na maloj razdaljini. Ako su dovoljno blizu, oseti se kao jedan dodir; kada se dovoljno razmaknu, oseti se kao dva.

Razdaljina na kojoj počinjete da razlikujete dva dodira od jednog govori koliko je „rezolucija” tog dela tela u mozgu fina. Na jagodici prsta je vrlo mala, na leđima znatno veća — to je normalno.

Kod ljudi sa hroničnim bolom u krstima ta razdaljina je u bolnoj zoni veća nego kod ljudi bez bola. Ista koža, isti nervi — slabija razlučivost.

I to se poklopilo: zona u kojoj je slika tela bila poremećena bila je ista ona u kojoj je razlučivost bila najlošija.

Šta to znači, a šta ne

Znači da mozak ima mapu tela, i da ta mapa kod dugotrajnog bola može da postane manje oštra u zahvaćenom predelu. To je merljiva pojava, ne utisak.

Ne znači da je bol izmišljen niti da je „psihički”. Mapa je deo nervnog sistema kao i svaki drugi deo tela — kada se promeni, to je fiziološka promena, ne stvar karaktera.

Ne znači ni da znamo šta je uzrok a šta posledica. Da li zamućena mapa doprinosi održavanju bola, ili dugotrajan bol zamuti mapu, ili se to dvoje uzajamno pojačava — na to pitanje još nema pouzdanog odgovora. Poštenije je reći da idu zajedno nego tvrditi da jedno izaziva drugo.

Zašto se ovo uklapa u priču o propriocepciji

Zato što je reč o istom sistemu posmatranom sa druge strane. Kod propriocepcije govorimo o tome kako telo javlja mozgu gde se nalazi. Ovde govorimo o mapi na koju te informacije stižu.

Senzor i mapa su dva kraja istog puta. Zato se kod dugotrajnih tegoba ne postavlja samo pitanje šta je oštećeno u tkivu, nego i koliko dobro taj deo tela uopšte stiže do svesti.

Za pacijente kod kojih su nalazi uredni

Ovo je verovatno najkorisniji deo. Veliki broj ljudi sa dugotrajnim bolom prođe kroz snimke koji ne pokažu ništa dovoljno da objasni tegobu, i iz toga izvuče zaključak da im niko ne veruje.

Postojanje merljivih promena u tome kako mozak predstavlja bolni deo tela daje objašnjenje koje ne traži ni oštećenje na snimku ni sumnju u pacijenta. O toj situaciji pisali smo i u tekstu uredni nalazi, a i dalje boli.

Da li se to leči

Ovde treba biti trezven, jer je oblast privlačna za preterivanje.

Najozbiljnije ispitivanje do sada obuhvatilo je 276 ljudi sa hroničnim bolom u krstima. Jedna grupa je prošla program usmeren upravo na ponovno usklađivanje osećaja i pokreta, druga je dobila lažne procedure koje su izgledale uverljivo.

Posle osamnaest nedelja, bol je u prvoj grupi bio 3,1 a u drugoj 4,0 na skali od nula do deset. Razlika od jednog poena jeste statistički značajna i tačno je na granici koja se smatra klinički važnom — ali su i sami autori zaključili da je poboljšanje malo.

To je pošten opis: pravo, ponovljivo, skromno. Nije čudo, nije ni beznačajno.

Praktično, to znači da rad na osećaju tela ima mesto kod dugotrajnog bola, ali kao deo šireg pristupa, a ne kao zamena za sve ostalo.

Gde je ova pojava najizraženija

Kod kompleksnog regionalnog bolnog sindroma, poznatijeg kao Sudekov sindrom, promene u doživljaju zahvaćenog uda su najupadljivije — pacijenti ponekad opisuju da im ruka ili noga deluje tuđe, veće ili drugačijeg oblika. O tom stanju detaljno pišemo na stranici Sudekov sindrom.

Kada bol treba proveriti kod lekara, a ne objašnjavati

Sve navedeno odnosi se na dugotrajan bol kod koga je ozbiljna bolest već isključena. Pre bilo kakvog objašnjenja ove vrste, kod lekara idu: bol koji budi iz sna i pojačava se noću, neobjašnjiv gubitak telesne težine, povišena temperatura, prethodna maligna bolest, slabost ili utrnulost koja napreduje, poremećaj kontrole mokrenja i stolice, i prvi jak bol u leđima posle pedesete godine bez jasnog povoda.

Više o pristupu na stranici kičma i diskus hernija, a o vezi sna i dugotrajnog bola u tekstu san i hronični bol.