Struja (elektroterapija) na tretmanu bola — kada stvarno pomaže, a kada je samo teatar

Dosta pacijenata, pri prvoj poseti, iznenađeno pita zašto na tretmanu ne dobijaju „struju” — navikli su da je to skoro sinonim za fizikalnu terapiju iz drugih ordinacija i centara. Odgovor zaslužuje objašnjenje, jer elektrostimulacija jeste stvarna, naučno utemeljena metoda — samo za mnogo užu namenu nego što se obično predstavlja.

Transkutana električna nervna stimulacija (TENS) razvijena je iz teorije „kapije bola” (gate control theory), koju su 1965. godine formulisali Ronald Melzack i Patrick Wall — ideje da stimulacija određenih nervnih vlakana može privremeno „zatvoriti kapiju” kojom bolni signal putuje do mozga. Elektrostimulacija mišića (EMS), sa druge strane, koristi se kod pacijenata koji privremeno ne mogu voljno da aktiviraju mišić — posle duže imobilizacije, kod neuroloških stanja ili neposredno posle operacije zgloba — da se uspori gubitak mišićne mase dok se voljna kontrola ne vrati.

Zajednička nit ovih dokazanih primena jeste da je reč o premošćavanju, ne o lečenju. TENS privremeno prigušuje osećaj bola dok telo prirodno zarasta posle hirurške intervencije ili kod akutnog, teškog stanja; EMS pasivno kontrahuje mišić dok pacijent fizički ne može sam. Aparat ne ispravlja obrazac pokreta, ne oslobađa zategnutu fasciju i ne rešava biomehanički uzrok zbog kog je bol uopšte nastao — u najboljem slučaju kupuje vreme dok se to ne uradi na drugi način.

Zloupotreba obično izgleda ovako: isti aparat, iste dve elektrode, na isto mesto, bez obzira na to da li je pacijent došao zbog glavobolje, bola u kolenu ili peti. Nema procene pokreta, nema anamneze o tome kada je bol počeo ili šta ga pogoršava — samo kratko pitanje „gde vas boli” i priključivanje na aparat. Peckanje i vidljivo trzanje mišića pri tome ostavlja ubedljiv utisak da se „nešto ozbiljno radi”, iako je stvarni terapijski domet te iste sesije, kod hroničnog problema bez prave dijagnoze, blizu nule.

Upravo taj utisak je razlog zašto ova zloupotreba dugo prolazi neprimećeno. Gate control efekat je stvaran — pacijent stvarno oseti privremeno olakšanje tokom ili neposredno posle sesije. Problem je što se, kod hroničnog stanja čiji uzrok nikada nije ni tražen, taj bol posle nekoliko sati ili dana vraća u istom obliku, pa se pacijent vraća na sledeću sesiju sa istim aparatom, u krug koji liči na napredak, a suštinski stoji u mestu.

Nekoliko crvenih zastavica pomaže da se ovaj obrazac prepozna, kod bilo kog terapeuta, bez obzira na titulu koju nosi: (1) ista procedura se primenjuje na svaku tegobu, nezavisno od dijagnoze; (2) pre priključivanja aparata nema pregleda pokreta, testova ili detaljne anamneze; (3) elektroterapija je jedina stvar koja se radi na tretmanu — nema manuelnog rada, procene obrasca kompenzacije ni preporuke za vežbu; (4) na pitanje „zašto baš ova metoda za moj problem” terapeut nema konkretniji odgovor od uopštenog „opušta mišiće” ili „poboljšava cirkulaciju”; (5) najavljuje se da će niz identičnih sesija rešiti problem koji traje godinama, bez objašnjenja šta se tačno menja iz sesije u sesiju.

Kod nas se procena uvek postavlja pre metode, ne obrnuto — anamneza, procena pokreta i obrasca kompenzacije određuju da li je pravi uzrok u fasciji, zglobu, mišićnoj neravnoteži ili negde drugde, pa se tek onda bira kombinacija osteopatije, Amatsu terapije, IASTM-a ili neurokinetičke korekcije prilagođena tom nalazu. Elektroterapija u toj kombinaciji ima mesto samo kao kratkotrajna, ciljana dopuna kod akutnog, jakog bola ili neposredno posle operacije — nikad kao samostalna zamena za pronalaženje i rešavanje uzroka.

Ako trenutno idete na terapiju kod bilo kog stručnjaka, korisno pitanje koje možete postaviti glasi jednostavno: „Zašto baš ova metoda, za baš ovaj moj problem?” Ozbiljan odgovor uvek ume da objasni vezu između nalaza i izabrane tehnike. Ako je odgovor uvek isti, bez obzira na to sa čim ste došli, to je znak da vredi potražiti drugo mišljenje i pravu procenu, umesto da se sesije ponavljaju u nadi da će se nešto, jednog dana, konačno promeniti.