Kako izabrati terapeuta za bol — i po čemu se prepoznaje loš

Kod izbora hirurga postoji sistem — specijalizacija, ustanova, licenca. Kod izbora terapeuta za bol tog sistema gotovo da nema, pa se ljudi oslanjaju na preporuku komšinice i na to ko je bolje plasiran na internetu.

To je razlog zbog koga isti pacijent može da naiđe na nekoga sa godinama formalnog obrazovanja i na nekoga ko je sertifikat dobio na kursu od tri dana — a da razliku ne primeti dok ne potroši nekoliko meseci i priličan novac.

Nekoliko pitanja postavljenih pre prve terapije to gotovo uvek razreši.

Pitanje 1: kakvo je obrazovanje

Ne „koje tehnike radite”, nego gde su i koliko dugo učene. Ozbiljno manuelno obrazovanje meri se godinama, ne vikendima, i po pravilu podrazumeva i osnovu u konvencionalnoj oblasti — anatomiju, fiziologiju, patologiju.

Terapeut koji na ovo pitanje odgovori bez uvijanja i sa konkretnim podacima gotovo uvek je bezbedan izbor. Terapeut koji odgovori uopšteno, o „dugogodišnjem iskustvu” i „daru”, retko jeste.

Pitanje 2: da li se traže nalazi

Ozbiljna procena polazi od onoga što već postoji — snimaka, nalaza specijaliste, otpusnih lista. Ako niko ne pita da li imate nalaze, a vi ste ih doneli, to je loš znak.

Još važnije: da li vas terapeut uputi na dodatnu dijagnostiku kada procena to nalaže. Onaj ko nikada nikoga ne upućuje dalje ili leči isključivo lake slučajeve, ili ne prepoznaje teške.

Pitanje 3: šta se tačno radi i zašto

Imate pravo na objašnjenje šta je nađeno, šta se planira i zašto baš to. Metoda koja se predstavlja kao tajna, energija koja se ne može objasniti ili nešto što „nema smisla objašnjavati laiku” — sve su to izgovori, ne stručnost.

Ovde postoji jedna razumna granica: terapeut ne mora da vam otkrije tačan redosled tehnika kao uputstvo. Ali mora da objasni princip i cilj.

Pitanje 4: koliko terapija i kako se to zna

Iskren odgovor pre procene glasi: ne zna se. Posle procene se može dati okvir, uz jasan uslov da se plan menja prema tome kako telo reaguje.

Ono što treba da vas zaustavi jeste unapred zakazan i naplaćen paket od dvadeset termina, pre nego što je iko video kako reagujete na prvi. To nije plan lečenja nego prodajni model.

Pitanje 5: šta ako ne bude bolje

Dobar odgovor sadrži konkretan rok i konkretnu alternativu — posle koliko terapija se očekuje promena, i šta se radi ako je nema.

Loš odgovor je da je za to potrebno više vremena, uvek i bez kraja.

Znaci koji treba da vas zaustave

Obećanje da se leči sve — od diskus hernije do štitne žlezde i nesanice.

Savet da prekinete propisanu terapiju ili da ne idete kod lekara. Ovo je najozbiljniji od svih znakova i nema opravdanja ni u jednom obliku.

Dijagnoza postavljena aparatom koji nigde u medicini ne postoji, ili očitavanjem koje se ne može proveriti.

Prodaja preparata, dodataka ili uređaja uz terapiju. Kada onaj ko postavlja procenu istovremeno prodaje rešenje, procena više nije neutralna.

Tvrdnja da su lekari u zabludi, uz pozivanje na sopstvenu izuzetnost.

Zastrašivanje nalazom — rečenice o tome da će bez hitne intervencije doći do nepokretnosti, izgovorene bez ijednog razloga za to.

Terapija koja se izvodi bez pitanja o zdravstvenom stanju. Kod osteoporoze, uzimanja lekova za razređivanje krvi, skorašnjih operacija i pojedinih stanja postoje tehnike koje se ne primenjuju — ko to ne pita, ne zna ni da postoji razlika.

Šta je razuman očekivan tok

Prvi susret je pretežno procena. Promena se kod mišićno-skeletnih tegoba najčešće oseti u prvih nekoliko terapija, makar kao delimično olakšanje ili bolja pokretljivost.

Ako posle četiri do pet terapija nema nikakve promene, to nije razlog za paniku, ali jeste razlog za ponovnu procenu i za razgovor o tome da li je pristup pravi.

I na kraju, merilo koje najbolje razdvaja: dobar terapeut jednako jasno kaže šta ne može, kao i šta može. Onaj ko nikada ne kaže „ovo nije za mene” obično ne razlikuje slučajeve koji jesu od onih koji nisu.

Više o tome kako izgleda procena i gde su granice metode na stranici integrativna medicina, a o obrazovanju na stranici o meni.