Magnetna terapija: uska, dokazana namena naspram „leka za sve” iz reklame

Pored aparata za struju, drugi uređaj koji pacijenti često sretnu u raznim centrima za „rehabilitaciju” ili wellness salonima je aparat za magnetnu terapiju — obično predstavljen kao bezopasno, prijatno rešenje za gotovo sve, od artritisa i osteoporoze do nesanice, lošeg raspoloženja ili „detoksikacije”. Iza tog imena stoji stvarna, ozbiljna medicinska tehnologija — samo sa mnogo užom, tačno određenom namenom nego što reklame sugerišu.

Pulsna elektromagnetna terapija (PEMF) razvijena je sedamdesetih godina prošlog veka, najviše zaslugom ortopedskog hirurga Karla Baseta (Carl Bassett) sa Univerziteta Kolumbija, koji je pokazao da određeni obrasci elektromagnetnog polja mogu podstaći zarastanje preloma kosti koji se, iz bilo kog razloga, nisu srasli sami od sebe (takozvana nesraslost preloma, nonunion fracture). Na osnovu te i kasnijih studija, američka Uprava za hranu i lekove (FDA) je 1979. godine odobrila PEMF uređaje — ali striktno za tu jednu, usku indikaciju: podsticanje zarastanja preloma koji se nije zalečio na uobičajen način.

Van te potvrđene primene, dokazi postaju znatno tanji. Postoje istraživanja koja ukazuju na mogući, skroman efekat magnetne terapije na otok i bol posle operacije zgloba, ali kvalitet i doslednost tih nalaza daleko su od nivoa dokaza koji stoji iza upotrebe kod nesraslih preloma. Za veliku većinu onoga što se magnetnoj terapiji pripisuje u popularnoj ponudi — artritis, osteoporoza, hronični bol u leđima, „ubrzan metabolizam”, „balans energije” — ozbiljna klinička istraživanja ili ne postoje, ili ne pokazuju efekat veći od placeba.

Zloupotreba ovde ima prepoznatljiv obrazac: aparat se predstavlja kao potpuno bezopasan (što jeste tačno, magnetno polje niskog intenziteta zaista ne šteti), pa se iz toga preskače pravo pitanje — da li uopšte deluje na problem zbog kog je pacijent došao. Prodaje se paket od desetak ili dvadesetak seansi „za opšte zdravlje” bez ijedne konkretne dijagnoze koju bi trebalo da reši, često uz pojmove poput „ćelijska regeneracija”, „bioenergetsko polje” ili „kvantna medicina” koji zvuče naučno, ali nemaju jasnu, proverljivu definiciju u medicinskoj literaturi.

Nekoliko pitanja pomaže da se ovo prepozna: da li terapeut može da imenuje konkretnu, dijagnostikovanu indikaciju za koju se magnetna terapija koristi (npr. potvrđena nesraslost preloma), ili je odgovor uopšten „za regeneraciju i energiju”? Da li se nudi kao dopuna konkretnom nalazu, ili kao samostalan „program” koji se prodaje unapred, u paketu, pre nego što je iko utvrdio šta je uopšte u pitanju? Da li se koristi jezik koji zvuči impresivno ali se ne može proveriti (kvantno, bioenergija, vibracija ćelija), umesto konkretnog objašnjenja mehanizma?

Kod nas se magnetna terapija ne koristi — ne zato što je opasna, već zato što izvan svoje uske, dokazane namene (koju ne srećemo u našoj vrsti prakse) nema dovoljno dokaza da opravda mesto u planu lečenja mišićno-skeletnih problema kojima se bavimo. Prostor koji bi ona zauzela ide na konkretnu procenu uzroka i ciljanu manuelnu terapiju.

Isto pravilo koje važi za elektroterapiju važi i ovde: bezopasnost aparata nije isto što i dokazana delotvornost za vaš problem. Pre nego što prihvatite paket seansi bilo koje pasivne, aparatske terapije, vredi pitati kakav je nalaz doveo do te preporuke — i posumnjati ako je odgovor isti, bez obzira na to sa čim ste došli.