Poreklo neurokinetičke terapije — zašto se mišići posle povrede „gase”

Od sve pet metoda koje kombinujem u praksi, neurokinetička procena je najmlađa i najviše ukorenjena u savremenoj nauci o motoričkoj kontroli — nauci o tome kako mozak planira, uči i pamti pokret.

Koren ideje seže do primenjene kineziologije (Applied Kinesiology), koju je 1964. godine razvio američki hiropraktičar Džordž Gudhart (George Goodheart) — pristupa koji je mišićni test prvi put upotrebio kao dijagnostički alat, ne samo kao meru snage. Gudhart je primetio da testiranje otpora pojedinačnog mišića može otkriti mnogo više o funkcionisanju tela nego što se do tada mislilo.

Devedesetih godina prošlog veka, američki fizioterapeut i maser Dejvid Vajnstok (David Weinstock) je, radeći i usavršavajući se u institutu poznatog trenera i terapeuta Pola Čeka (Paul Chek), dalje razvio ovu ideju u zaseban, samostalan sistem. Njegovo ključno zapažanje: posle povrede, mozak — centar koji upravlja redosledom aktiviranja mišića — često trajno menja taj redosled kako bi zaštitio povređeno područje, i ne vraća ga uvek na staro ni pošto tkivo potpuno zaraste. Drugi mišići preuzimaju posao originalnog, „ugašenog” mišića, preopterećuju se, i vremenom sami postaju izvor bola — često daleko od mesta prvobitne povrede.

Vajnstok je ovaj pristup 2010. godine objavio u knjizi „NeuroKinetic Therapy: A Corrective System for Muscle Firing Patterns”, formalizujući ga kao neurokinetičku terapiju (NKT) — sistem procene i korekcije ovih naučenih obrazaca kompenzacije, koji se od tada koristi u fizioterapiji i sportskoj rehabilitaciji širom sveta.

Ono što ovaj pristup razlikuje od naivnog „ojačaj slab mišić” rezonovanja jeste upravo Vajnstokovo zapažanje: mišić koji test pokaže kao slab retko je slab sam po sebi — najčešće je inhibiran zato što je preuzeo posao drugog, „ugašenog” mišića i sada je preopterećen. Ojačati direktno taj, već preopterećeni mišić, umesto da se prvo oslobodi i ponovo aktivira pravi, originalni mišić, u praksi često samo produbljuje isti pogrešan obrazac.

U mojoj praksi, neurokinetičku procenu primenjujem kao jedan sloj integrativne neurokinetičke terapije, uz isti princip biotensegriteta koji koristim i u osteopatiji i Amatsu terapiji — telo se posmatra kao jedna povezana mreža, u kojoj obrazac kompenzacije nastao posle povrede na jednom mestu gotovo uvek ostavlja trag negde drugde. Zato procena nikada ne staje na mestu gde se bol trenutno oseća, već traži gde je taj obrazac zapravo nastao.