Da li skolioza može da se ispravi — pošten odgovor po uzrastu

Ovo je pitanje koje čujem gotovo na svakom prvom pregledu kod pacijenata sa skoliozom, i na koje se na internetu najčešće dobija jedan od dva neupotrebljiva odgovora — ili da se sve može ispraviti vežbama, ili da se ne može ništa. Oba su netačna, i to iz istog razloga: skolioza nije jedno stanje. Odgovor zavisi od toga koliko je krivina velika, da li je kost još u rastu i da li je promena strukturna ili posturalna.

Zašto uzrast menja ceo odgovor

Kod deteta ili adolescenta u periodu rasta kičma je još uvek plastična, ali upravo zato je i najosetljivija — skolioza najbrže napreduje tokom naglog skoka rasta u pubertetu. Cilj lečenja u tom periodu nije lepši izgled leđa, nego sprečavanje da krivina pređe granicu posle koje postaje ozbiljan problem u odraslom dobu. Zato se tu odluke donose po jasnim brojkama i to radi ortoped: ispod otprilike 25 stepeni Kobovog ugla krivina se najčešće samo prati, između 25 i 40 kod deteta u rastu često se uvodi korset, a preko 45 do 50 stepeni razmatra se hirurško lečenje.

Kod odrasle osobe kojoj je rast završen, sama krivina se više ne menja na način na koji bi se menjala u pubertetu. Kod starijih osoba slika je opet drugačija — degenerativna, takozvana „de novo” skolioza nastaje kasnije u životu, od neravnomernog habanja diskova i fasetnih zglobova, često uz osteoporozu. Tu se ne radi o krivini koja je propuštena u detinjstvu, nego o novoj promeni.

Šta terapija realno može, a šta ne

Ono što manuelna terapija ne može jeste da ispravi strukturnu krivinu kičme. To je promena u obliku samih pršljenova i diskova, i nijedan manuelni zahvat je ne poništava. Svako obećanje suprotnog vredi primiti sa oprezom.

Ono što terapija realno može jeste nešto drugo, ali ne i beznačajno. Izražena krivina tera mišiće jedne strane tela da rade stalno više od druge, a mišiće vrata i ramena da kompenzuju nagib — i taj kompenzatorni rad je kod većine pacijenata pravi izvor svakodnevnog bola, ne sama krivina. Na to se utiče: oslobađanjem prenapregnutih miofascijalnih struktura, vraćanjem pokretljivosti segmentima koji su se ukočili, i jačanjem onoga što drži telo uspravno. Pacijent tada ne dobija ravnu kičmu, ali dobija kičmu koja manje boli i bolje se kreće.

Posturalno naspram strukturnog — razlika koja se lako proveri

Kod dela ljudi ono što izgleda kao skolioza ili kifoza zapravo je posturalna, fleksibilna promena — navika držanja i mišićna slabost, bez promene na kostima. Razlika se proverava jednostavno: posturalna zaobljenost se izravnava kada se osoba svesno uspravi ili legne na stomak, strukturna ne. Ta razlika je važna jer kod posturalnog oblika odgovor na pitanje iz naslova zaista jeste da — tu se stvarno merljivo poboljšanje očekuje od rada na držanju i snazi.

Kako se prati da li se nešto menja

Kod dece u rastu skolioza se prati godinama, a snimanje se po pravilu ponavlja na svakih šest do dvanaest meseci, pa se zračenje sabira. Zbog toga se u struci i traže načini da se broj kontrolnih snimaka smanji tamo gde je to bezbedno.

Između dva ortopedska pregleda korisno je pratiti i ono što se vidi bez snimka — simetriju ramena i struka, položaj lopatica i nalaz Adamsovog testa. To ne zamenjuje merenje Kobovog ugla i ne govori ništa o samoj krivini, ali pomaže da se promena primeti ranije nego na sledećoj kontroli. Praktičan savet roditeljima: fotografišite leđa deteta uvek na isti način, u istom stavu i osvetljenju, na svakih nekoliko meseci — poređenje dve fotografije je pouzdanije od sećanja kako su leđa izgledala pre pola godine.

Kada kod ortopeda, bez odlaganja

Brzo napredovanje krivine u kratkom periodu, naročito tokom skoka rasta. Izražen ili noćni bol, jer kod idiopatske skolioze bol obično nije glavni simptom. Utrnulost, trnci ili slabost u nogama. Poremećaj kontrole bešike ili creva. U svim ovim slučajevima procena specijaliste ide prva, a manuelna terapija tek posle nje i uz nju.

Pošten zaključak glasi ovako: kod posturalnog oblika — da, u velikoj meri. Kod strukturne krivine — ne sama krivina, ali bol, pokretljivost i kompenzatorna napetost da, i to je kod većine pacijenata ono što im zapravo smeta u svakodnevnom životu.