Da li je kiropraktičar osteopata? Šta titule zaista znače

Pacijent sa bolom u leđima danas bira između ljudi koji se predstavljaju vrlo slično — kao osteopate, kiropraktičari, manuelni terapeuti, fizioterapeuti, ponekad sve to odjednom u istom oglasu. Problem nije u tome što ove struke postoje. Problem je što se u Srbiji nazivi koriste slobodno, pa isti naziv kod dvoje ljudi može značiti šest godina školovanja ili vikend kurs.

Ovaj tekst nije o tome koja je metoda bolja. On je o jednom praktičnom pitanju: kako da pre nego što legnete na sto proverite šta osoba iznad vas zaista zna.

Tri struke koje nisu ista stvar

Fizioterapija je od ove tri jedina koja je u Srbiji punopravno deo zdravstvenog sistema — sa formalnim strukovnim studijama, licencom i mestom u bolnicama i domovima zdravlja. Fizioterapeut je zdravstveni radnik u pravom smislu reči.

Osteopatija je nastala krajem devetnaestog veka u Sjedinjenim Državama i razvila se u dva različita modela. U SAD je osteopata lekar sa punim medicinskim obrazovanjem. U Evropi je osteopatija zasebna struka sa sopstvenim, višegodišnjim školovanjem — i tom, evropskom modelu pripada i moje obrazovanje.

Kiropraktika je takođe zasebna struka, sa istorijskim težištem na manipulaciji kičme. U zemljama gde je uređena, kiropraktičar završava višegodišnje akademske studije. Ključno je razumeti šta to znači kod nas: u Srbiji ne postoji akreditovan studijski program kiropraktike, pa ko god se tako predstavlja mora da je školovan u inostranstvu — ili nije školovan uopšte.

Gde nastaje stvarni problem

Nijedna od ove tri struke nije problematična sama po sebi. Problematično je nešto drugo: pošto naziv nije zaštićen na način na koji je zaštićen naziv „lekar”, kod nas postoje ljudi koji rade manuelnu terapiju bez ijedne zdravstvene kvalifikacije, a u oglasu koriste sve nazive redom, jer svaki od njih nekome zvuči ozbiljno.

Deo takvih praksi nije registrovan kao zdravstvena ustanova nego kao obična firma, često pod delatnošću vezanom za wellness ili zdravstveni turizam. To nije sitnica u papirologiji — od toga zavisi ko snosi odgovornost ako nešto pođe naopako, i da li uopšte postoji nadzor nad tim radom.

Nikoga ovde ne prozivam poimence i ne tvrdim da je bilo koja struka prevara. Tvrdim nešto uže i proverljivo: da naziv sam po sebi kod nas ne garantuje ništa, pa teret provere pada na pacijenta.

Šta da pitate, i šta je uredan odgovor

Gde ste se školovali i koliko je to trajalo. Uredan odgovor je konkretan — naziv škole, zemlja, broj godina. Neuredan odgovor je „radim ovo dvadeset godina” bez ijednog imena institucije. Iskustvo je vredno, ali nije isto što i obrazovanje i ne zamenjuje ga.

Da li ste zdravstveni radnik i imate li licencu. Odgovor „to meni ne treba” je legitiman kod nekih struka, ali onda vredi pitati šta tačno stoji umesto licence.

Šta radite ako se moje stanje ne popravi ili se pogorša. Odgovor treba da sadrži reč „lekar” ili „specijalista” negde. Terapeut koji nema kome da vas pošalje je terapeut koji vas neće poslati.

Kako izgleda vaša procena pre prve terapije. O ovome detaljnije u nastavku, jer je najvažnije od svega.

Crvene zastavice u samom oglasu

Obećanje izlečenja unapred, pre ijednog pregleda. Nijedno pošteno lečenje ne zna ishod pre nego što vidi pacijenta.

Tvrdnja da se jednom tehnikom leči sve — od diskus hernije i migrene do problema sa varenjem i nesanice. Metoda koja leči sve po pravilu ne leči ništa naročito dobro.

Gomilanje naziva u istoj rečenici: osteopata, kiropraktičar, fizioterapeut, akupunkturista, bioenergetičar. Ozbiljno školovanje u bilo kojoj od tih oblasti traje godinama, i vrlo malo ljudi ima vremena da ih nakupi četiri.

Insistiranje da odmah platite paket od deset ili dvadeset dolazaka. Broj tretmana se ne zna pre procene.

Odbijanje da vas pošalje na snimak ili kod lekara kada opišete nešto zabrinjavajuće.

Ono što je zaista važno nije titula nego procena

Titula je najslabiji od svih pokazatelja, jer je najlakše steći privid. Ono što se ne može odglumiti je pregled.

Pre bilo kakvog manuelnog rada terapeut treba da vas ispita, pregleda i proveri postoji li razlog da se ne dira — a takvi razlozi postoje. O tome kada manuelni rad, naročito na vratu, nije bezbedan i šta se pre njega mora proveriti, pisao sam u zasebnom tekstu.

Ako neko krene da radi na vama bez ijednog pitanja o istoriji bolesti, lekovima koje pijete i tome kako je bol počeo — to je ozbiljniji razlog za brigu od bilo koje titule u njegovom oglasu.

Više o tome kako se pristupi razlikuju u samom radu na telu ima u tekstu o razlici između osteopatije, fizioterapije i kiropraktike, a o mom obrazovanju i pristupu na stranicama osteopatija i o meni.