Poreklo Amatsu medicine — drevna „hitna pomoć” sa bojnog polja koja je preživela 2.000 godina

Moj put ka Amatsu medicini počeo je 1998. godine, kada sam započeo trening ninjutsu/ninpo — proučavanje ratničkog zanata koji se tradicionalno prenosio više od 2.000 godina, s kolena na koleno, kroz sačuvane dokumente (denšo).

Da bi se razumelo zašto je ova metoda tako drugačija, treba se vratiti na njenu suštinu: na bojnom polju feudalnog Japana nije bilo bolnica, hitne pomoći ni vremena za čekanje. Ratnik koji je znao kako da u trenutku onesposobi protivnika morao je da zna i suprotno — kako da za nekoliko sekundi vrati svest palom saborcu, namesti iščašeni zglob, oslobodi blokirano disanje ili ponovo pokrene ukočen ud, tu, na licu mesta, bez ičije pomoći. Ova veština oživljavanja i trenutnog zbrinjavanja povreda zvala se katsu (活) — i baš iz nje je izraslo ono što danas zovemo Amatsu medicinom. Cilj nikada nije bio dugotrajan tretman, već brzo, pouzdano rešenje kada druge opcije nema.

Pre nego što bi progovorio o ijednoj konkretnoj tehnici, Hacumi bi uvek prvo objasnio dva pojma bez kojih dalje učenje nije imalo smisla: Tai Jutsu i Gairon. Tai Jutsu — prirodni pokret — je pokret tela kakav se javlja u samoj prirodi: isti princip po kom teče voda, otvara se pupoljak ili duva vetar, primenjen na ljudsko telo. Gairon je, slobodno prevedeno, „velika slika” — osećaj međupovezanosti svih delova tela i, šire, svih stvari u prirodi. Bez razumevanja Gairona, govorio je, učenje jednostavno ne može da se nastavi — jer svaka tehnika koja sledi polazi od premise da pritisak na jednu tačku tela nikada ne ostaje lokalizovan, već se kroz povezano tkivo oseti u celom sistemu.

Uz Gairon i Tai Jutsu, u proceni pacijenta Amatsu tradicija koristi i okvir zvani Godai — pet međusobno povezanih uticaja na zdravlje: fizički, energetski (npr. cirkulacija i disanje), hemijski (ishrana), emocionalni i uticaj okoline. Ideja je jednostavna i danas sasvim prihvaćena i u konvencionalnoj medicini: bol retko ima samo jedan, isključivo mehanički uzrok, pa procena ne staje na mišiću ili zglobu, već uzima u obzir i način života, stres i navike pacijenta.

Poreklo Amatsu Tatare — izvornog učenja iz kog je katsu proistekao — samo je delimično istorijski dokumentovano, a delom i danas živi kao usmena predaja koju prenosi sadašnji velemajstor. Po toj predaji, znanje potiče iz takozvane „knjige bogova”, koju je u Japan doneo kralj Mime i ugradio u tadašnje domorodačko društvo. Sačuvano je kroz nekoliko odvojenih svitaka — Amatsu Rioho (svici medicine), Amatsu Bumon (svici borilačkih sistema) i Amatsu Shumon (duhovni svici) — za koje predanje kaže da ih je princeza Tatara Isuzu poklonila prvom japanskom caru Jinmuu, oko 660. godine pre nove ere. Mnogi delovi ovog znanja namerno nikada nisu zapisani običnim jezikom, već su vekovima prenošeni usmeno ili u šifrovanom obliku — tako da ih je mogao dešifrovati samo onaj ko je zaista primljen u pravu učiteljsku lozu.

Deo tehnika koje danas nazivamo Amatsu oslanja se na mnogo šire i istorijski bolje dokumentovanu tradiciju — Anma masažu. Anma vodi poreklo iz Kine, staru više od 5.000 godina, a u Japan su je pre otprilike 1.500 godina doneli budistički monasi. Pre uvođenja zapadne medicine, svaki japanski lekar školovao se i u Anma tehnikama; posle Meiji restauracije 1868. godine, kada je država dala prioritet zapadnoj medicini, pravo da je profesionalno praktikuju zadržali su, kao poseban izuzetak, samo slepi praktičari — praksa koja je u Japanu opstala do danas.

Ta loza se do danas nije prekinula. Dr. Hacumi, 34. velemajstor devet škola budoa, naslednik je sistema Amatsu Tatara Hichibuku Goshin-jutsu; njegov učitelj Takamatsu sensei je taj koji je sistematizovao ovo drevno znanje o prirodnoj medicini i katsu prvoj pomoći sa bojnog polja u oblik koji se danas prenosi. Takamatsu sensei je, u suštini, bio ono što bismo danas nazvali japanskim osteopatom. Dr. Hacumi je, uz to, doživotni počasni član britanskog Royal Society of Medicine, sa imenom upisanim na njihovom „Wall of Honour” — retko priznanje van uskih granica Japana za nekoga ko je celu karijeru posvetio ovoj tradiciji.

Obuku sam završio kroz program britanske škole Amatsu Medicine, čiji je počasni predsednik dr. Masaaki Hacumi — Sōke (naslednik) tradicije Amatsu Tatara Hichibuku Goshin-jutsu. Moj neposredni učitelj, i za Amatsu medicinu i za osteopatiju, jeste Peter King — osteopata i fizioterapeut iz Engleske, i jedan od svega šest ljudi na svetu kojima je ikada dodeljeno zvanje Menkyo Kaiden, potpuna majstorska licenca u sistemu Amatsu Tatara Hichibuku Goshin-jutsu, blisko povezanom sa Bujinkan borilačkim sistemom kojim se bavim još od 1998. godine.

Upravo ta ratna nužnost — da rešenje mora da deluje odmah, jer druge prilike neće biti — razlog je zašto se Amatsu pristup i danas oslanja na brze, precizne manuelne tehnike umesto na dugotrajne serije tretmana. Ono što je nekada moralo da vrati ranjenog ratnika na noge za nekoliko trenutaka, danas prilagođeno i integrisano u savremenu terapiju često dovodi do primetnog olakšanja već tokom ili neposredno posle prve posete.

U borilačkom umeću, mesta na telu gde mali pritisak menja ravnotežu celog sistema nazivaju se Kyusho — kritične tačke. Znanje o njima se tradicionalno prenosilo u dva smera istovremeno: Sappō, veština napada koja iskorišćava te tačke u borbi, i Kappō — istim kanji znakom 活 kao i katsu — veština njihovog korišćenja za oživljavanje i isceljenje. U Amatsu medicini oslanjamo se isključivo na ovaj drugi, isceliteljski smer: pritiskom na tačno određenu tačku, pod tačno određenim uglom, iz tačno određenog položaja tela terapeuta, vraćamo ravnotežu umesto da je narušavamo.

U praktičnom smislu, Amatsu pristup se oslanja na isti princip biotensegriteta koji koristimo u integrativnoj neurokinetičkoj terapiji — telo se posmatra kao jedna povezana celina, gde se karlica uvek usklađuje sa stopalima i glavom, koristeći refleksne tačke i posturalne mišiće da se telo vrati u optimalno stanje. Ovaj koncept nije apstraktna metafora: ortopedski hirurg dr. Stephen Levin je još sedamdesetih godina pokazao da karlica funkcioniše poput paukovog točka sa žbicama — sakrum „visi” uravnotežen između dve karlične kosti isključivo preko zategnutih ligamenata, ne kao kamen koji zaključava svod. Kosti u ovom modelu deluju kao razmaknice koje drže strukturu otvorenom, dok stvarnu snagu i stabilnost nosi mreža mekog tkiva oko njih — princip koji je u umetnosti prvi prikazao vajar Kenneth Snelson, a kao inženjersku disciplinu formalizovao Buckminster Fuller. Zato pritisak na jednu tačku tela retko ostaje izolovan: istraživanja fiziologa Jamesa Oschmana pokazuju da manuelni pritisak menja i viskozitet samog tkiva, pa se efekat širi duž cele povezane linije, ne samo na mestu dodira.

Danas se ova višedecenijska tradicija ne primenjuje izolovano, već kombinovana sa osteopatijom i fizioterapijom, u okviru šireg pristupa integrativne medicine koji koristimo u praksi u Beogradu i Kragujevcu.