Zašto tkivo jača od opterećenja, a nestaje bez njega

Stavite ruku u gips na tri nedelje. Kada se gips skine, ruka nije samo ukočena — vidno je tanja. Niko je nije povredio dodatno i niko iz nje ništa nije uklonio. Prosto je prestala da radi, pa ju je telo smanjilo.

Isto se dešava i u suprotnom smeru. Tetiva trkača je deblja od tetive čoveka koji ne trči. Kost tenisera je gušća u ruci kojom drži reket nego u drugoj. Astronauti gube koštanu masu u bestežinskom stanju iako jedu isto i vežbaju svakodnevno.

Sve to ima jedno objašnjenje, i ono ima ime.

Šta znači ta reč

Mehanotransdukcija. Sastavljena je iz dva dela: mehano — mehanička sila, pritisak, zatezanje, istezanje; i transdukcija — pretvaranje signala iz jednog oblika u drugi.

Zajedno: pretvaranje mehaničke sile u hemijski signal unutar ćelije. Način na koji ćelija oseti da je nešto povuklo tkivo oko nje — i odluči šta će povodom toga da uradi.

Kako ćelija uopšte oseti silu

Ćelija nije loptica koja pluta u tkivu. Ona je fizički zakačena za mrežu vlakana oko sebe, preko belančevina u sopstvenoj opni koje se ponašaju kao sitne kuke.

Kada se tkivo rastegne, te kuke se povuku. Povlačenje se prenosi na unutrašnji skelet ćelije, a pojedini kanalići u opni se pri tome mehanički otvore i propuste jone unutra.

Od tog trenutka priča prestaje da bude mehanička i postaje hemijska: pokreće se niz reakcija koji stigne do jedra i promeni koje se belančevine u toj ćeliji proizvode.

Ishod je jednostavan. Ćelija koja redovno oseća silu gradi tkivo. Ćelija koja je ne oseća prestaje da ga održava.

Zašto telo uopšte tako radi

Zato što je tkivo skupo. Kost, tetiva i mišić troše energiju i materijal da bi se održavali, a organizam nema razloga da plaća za ono što ne koristi.

Telo nema način da zna koliko mu tkiva treba osim da meri silu koja kroz njega prolazi. Mehanotransdukcija je taj merni sistem, i radi neprekidno — ne samo dok vežbate.

Iz toga sledi i ono neprijatno: mirovanje nije neutralno stanje. I ono je signal, samo signal da tkivo nije potrebno.

Šta to menja u razmišljanju o bolu

Klasičan savet kod bola je odmor. Kod svežih povreda i kod jakog bola on ima smisla i to niko ne spori.

Problem nastaje kada odmor potraje. Tkivo koje se ne opterećuje slabi, slabije tkivo lakše zaboli pri istom naporu, pa se čovek kreće još manje. Krug se zatvori, a početna povreda je odavno zarasla.

Zato se kod većine dugotrajnih tegoba ne postavlja pitanje da li opteretiti tkivo, nego koliko i kojim tempom.

I fascija spada ovde

Isti princip važi i za vezivnu mrežu koja povezuje celo telo, samo što se ona ne menja jedino od količine opterećenja nego i od njegove raznovrsnosti.

Ponavljanje istog obrasca — isti položaj satima, isti pokret u istoj ravni — menja svojstva tkiva i sposobnost slojeva da klize jedan preko drugog. O tome smo pisali u tekstu nevidljivi organ koji povezuje celo telo.

Zbog toga trčanje pet puta nedeljno u pravoj liniji nije ista poruka telu kao trčanje, pa čučanj, pa okret, pa nošenje nečega teškog.

Zašto je ono što radite kod kuće pola posla

Terapija traje sat vremena nedeljno. Mehanotransdukcija radi svih sto šezdeset osam.

Manuelni rad menja stanje tkiva i način na koji se telo kreće u tom trenutku. Ali ono što odlučuje hoće li se tkivo trajno promeniti jeste sila koja kroz njega prolazi između dva termina.

Zato vežbe i promena navika u ovom pristupu nisu domaći zadatak koji se daje reda radi. To je isti mehanizam, samo pušten da radi neprekidno.

Šta je ovde čvrsto, a šta nije

Vredi biti precizan, jer se i o ovome piše dosta preteranog.

Čvrsto je da ćelije pretvaraju mehanički nadražaj u biohemijski odgovor i da se tkivo gradi i razgrađuje prema opterećenju. To je opisana ćelijska biologija, ne pretpostavka, i vidi se u svakodnevnim primerima od gipsa do sportske tetive.

Nije, međutim, isto tvrditi da neka konkretna tehnika kroz taj mehanizam nešto leči. To je zasebno pitanje i traži zasebne dokaze — isto ograničenje koje smo naveli i uz biotensegritet.

Mehanotransdukcija objašnjava zašto opterećenje uopšte menja tkivo. Ne dokazuje koliko će vam pomoći bilo koji pojedinačan tretman.

Praktično, bez preterivanja

Postupnost je važnija od količine. Tkivo odgovara na opterećenje koje raste sporo; naglo povećanje daje povredu, ne prilagođavanje.

Redovnost je važnija od jačine. Slabiji nadražaj tri puta nedeljno menja tkivo više nego jedan težak trening na dve nedelje.

Vezivno tkivo je sporo. Mišić odgovori za nedelje, a tetiva i fascija za mesece — pa utisak da se ništa ne dešava posle tri nedelje nije dokaz da ne radi.

Bol tokom opterećenja nije automatski znak štete, ali bol koji raste iz dana u dan jeste znak da je doza prevelika.

Kada ovo nije odgovor

Ako uz tegobu postoje slabost ili utrnulost koja napreduje, gubitak težine bez razloga, povišena temperatura, noćno znojenje, ili bol koji vas budi i ne menja se ni u jednom položaju — tada se ne razmišlja o dozi opterećenja nego se traži lekarska procena.

Isto važi i za sveže povrede kod kojih još nije jasno šta je oštećeno.

Više o vezivnoj mreži na stranici fascija, a o tome zašto se opterećenje raspoređuje kroz celo telo u tekstu biotensegritet.