Osteopata mi je samo držao ruke na glavi — šta je to bilo

Opis koji se u ordinaciji ponavlja ide otprilike ovako: „Ležao sam, držao mi je ruke ispod glave i na krstima, skoro ništa nije radio — a posle sam se osećao čudno dobro.” Ili obrnuto: „Platio sam, a ništa se nije dogodilo.”

Taj postupak ima ime. Zove se kranijalna, odnosno kraniosakralna osteopatija, i o njoj se kod nas piše ili kao o čudu ili nikako. Ovaj tekst je pokušaj trećeg puta: šta to jeste, odakle je došlo, šta o tome zaista kažu istraživanja i kada ima smisla.

Odakle je došlo

Vilijam Garner Saderlend bio je student Endrua Tejlora Stila, osnivača osteopatije. Gledajući razdvojenu lobanju, primetio je da spojevi kostiju nisu ravni nego zakošeni — kao površine predviđene da se pomeraju. To pitanje ga nije puštalo narednih trideset godina.

Knjigu je objavio 1939. godine. Pretpostavka je bila da lobanjske kosti imaju sopstveni, vrlo mali pokret, koji nastaje od kretanja moždanih opni i cerebrospinalne tečnosti, i da se taj ritam može napipati. Nazvao ga je primarnim respiratornim mehanizmom. Struka ga je isprva ismejala; vremenom je stekao sledbenike i danas se to predaje na osteopatskim školama širom sveta.

Sedamdesetih godina Džon Apledžer je iz toga izveo zaseban pravac, nazvao ga kraniosakralnom terapijom i otvorio ga i onima koji nisu osteopate. Otud dva imena za vrlo sličan postupak.

Kako izgleda

Pacijent leži obučen. Terapeut drži šake na glavi, na krsnoj kosti, ponekad na grudnom košu ili duž kičme, i gotovo se ne pomera. Sile su vrlo male — reda veličine težine kovanice, a ne pritiska kojim se masira.

Zato se i doživljava neobično: spolja izgleda kao da se ništa ne dešava. Deo ljudi zaspi. Deo ne oseti baš ništa i izađe razočaran. Oba ishoda su uobičajena i nijedan ne govori mnogo sam za sebe.

Šta kažu istraživanja — i tu je nezgodan deo

Ovo je mesto na kome većina tekstova o kraniosakralnoj terapiji stane ili skrene. Neću.

Sistematski pregled objavljen 2016. godine u časopisu PLOS ONE obuhvatio je devet studija pouzdanosti i četrnaest studija efikasnosti kranijalne osteopatije. Zaključak je bio da su dijagnostički postupci nepouzdani i da za specifičnu efikasnost tehnika za sada nema dokaza.

Najkonkretniji deo tog nalaza tiče se samog ritma. Kada dva iskusna ispitivača napipavaju isti kranijalni ritam kod iste osobe, njihova merenja se poklapaju od nikako do zanemarljivo. Ako se dvoje obučenih ljudi ne slažu šta osećaju, teško je tvrditi da je to merenje na kome se gradi dijagnoza.

Zaseban pregled iz 2018. godine došao je do istog zaključka za visceralnu osteopatiju, dakle za rad na trbuhu i organima.

Šta to znači, a šta ne znači

Ne znači da se ništa nije dogodilo. Znači da objašnjenje verovatno nije tačno — a to nije ista stvar.

Dugotrajan, blag dodir bez bola nije neutralan događaj za nervni sistem. Pregled i meta-analiza iz 2024. godine našli su posle kraniosakralnog tretmana merljiv porast parasimpatičke aktivnosti — dakle pomak ka smirivanju — mereno varijabilnošću srčanog ritma. Uzorak je bio mali, svega tri studije, a sami autori navode da to može biti i posledica same činjenice da je čovek dobio tretman i pažnju.

I upravo to je poenta: takvo objašnjenje ne zahteva nijednu nepotvrđenu pretpostavku o pokretu lobanjskih kostiju. Ono što se vidi jeste odgovor nervnog sistema na dug, miran, bezbolan dodir.

Razlika je važna zbog onoga što se pacijentu sme reći. „Blagim radom ćemo pokušati da smirimo preaktivan nervni sistem” je tvrdnja koja stoji. „Vaša lobanja je blokirana i to je uzrok vaših tegoba” nije — i tu rečenicu treba čuti kao upozorenje, ne kao objašnjenje.

Gde je onda mesto tog pristupa

Kod ljudi i stanja kod kojih jače tehnike nisu prvi izbor: kod izražene osetljivosti na dodir, kod stanja sa pojačanim odgovorom na bol, kod starijih pacijenata i kod svežih povreda u čijoj se okolini ne sme raditi grubo.

U mojoj praksi to je jedan alat među više njih i nikada jedini. Isti rad postoji i u Amatsu tradiciji, pod imenom Kenku — o tome na stranici o Amatsu medicini. Kako se sva četiri polja osteopatije razlikuju po dokaznoj podlozi, razloženo je na stranici o osteopatiji.

Granica koja se ne prelazi

Kraniosakralni rad nije lečenje bolesti. Ne zamenjuje lekarsku obradu i ne leči epilepsiju, autizam, oštećenje sluha ni zastoj u razvoju — a upravo se za takve stvari najčešće i reklamira, naročito kod beba.

Kod odojčeta koje mnogo plače, slabo napreduje, povraća ili zaostaje u razvoju, prvi korak je pedijatar, a ne manuelni terapeut. Ako vam neko ponudi obrnut redosled, to je razlog da odustanete od tog terapeuta.

Isto važi i za odrasle. Glavobolja koja je nova i drugačija od dosadašnjih, vrtoglavica sa dvoslikama ili otežanim govorom i bol posle povrede glave idu na lekarsku procenu, a ne na blag dodir. Šire o tome u tekstu kada manuelna terapija na vratu nije bezbedna.

Zašto ovo pišem ovako

Zato što je poštenije, i zato što je korisnije. Pacijent koji zna da je efekat verovatno u smirivanju nervnog sistema, a ne u pomeranju kostiju lobanje, umeće da proceni i kada mu taj pristup treba i kada mu se preprodaje.

Struka koja to prećuti dobije danas jednog zadovoljnog pacijenta više — a poverenje izgubi onog dana kada isti taj čovek negde pročita kako stvari stoje.