Zašto se povrede dešavaju u završnici — zamor i osećaj položaja tela

Povrede se neproporcionalno često dešavaju pri kraju treninga ili meča. Uobičajeno objašnjenje je da je mišić umoran pa ne može da zaštiti zglob.

To je tačno, ali nepotpuno. Uz snagu popušta i nešto drugo — tačnost sa kojom znate gde su vam udovi.

Osećaj nespretnosti nije utisak

Posle jakog napora ljudi opisuju da se osećaju nespretno i traljavo. To nije samo doživljaj slabosti: kada se izmeri, pokazuje se da posle napora zaista manje pouzdano procenjujemo položaj sopstvenih udova ako ih ne gledamo.

U eksperimentu u kome je napor smanjio snagu pregibača lakta za trideset odsto, javile su se jasne greške u proceni položaja ruke. Istovremeno je sposobnost praćenja pokreta ostala neoštećena.

Znači da zamor ne gasi celo čulo ravnomerno — pogađa osećaj položaja, a osećaj pokreta ostavlja.

Receptori pritom nisu oštećeni

Ovde je pretpostavka koju bi većina nas napisala napamet — i koja se pokazala netačnom.

Logično je pomisliti da naporne, naročito ekscentrične kontrakcije, koje zaista oštećuju mišićna vlakna, oštećuju i senzore u njima. To je i bilo predloženo objašnjenje.

Provereno je direktno: posle vežbanja koje je oborilo silu mišića na polovinu, odgovori mišićnih vretena i tetivnih organa na promene dužine i napetosti ostali su suštinski nepromenjeni.

Senzori rade. Poremećaj je u onome što se sa tim signalom dalje dešava, a ne u samom senzoru.

Koja vrsta napora najviše remeti

Neočekivano, nije ona koja najviše boli. Poređenja su pokazala da koncentrični rad — onaj u kome se mišić skraćuje dok vuče — remeti osećaj položaja više nego izometrijski ili ekscentrični.

Oporavak se takođe razlikuje. Posle koncentričnog rada gubitak sile je uglavnom metabolički i vraća se u roku od dva sata. Posle ekscentričnog, u kome nastaje pravo oštećenje vlakana, deo gubitka ostaje i do nedelju dana, zajedno sa zakasnelom upalom mišića.

I sam bol menja osećaj

Zakasnela bolnost mišića, ona koja dođe dan-dva posle napora, i sama menja procenu položaja — preko drugačije grupe nervnih vlakana od onih koja nose informaciju o dužini.

Zato sportista drugog dana posle jakog treninga ima dva odvojena razloga da bude manje precizan: promenjenu obradu signala posle zamora i uticaj same bolnosti.

Šta iz ovoga sledi za povratak treningu

Da merilo spremnosti ne može biti samo snaga i odsustvo bola. Ako se osećaj položaja vraća sporije od sile, sportista može biti dovoljno jak a i dalje nedovoljno precizan — a povrede se dešavaju u nepreciznom pokretu, ne u slabom.

Praktična posledica je i u rasporedu: tehnički zahtevan rad, u kome se traži precizno vođenje pokreta, ima najmanje smisla staviti na kraj iscrpljujuće jedinice.

I još jedno: pošto zamor pogađa osećaj položaja a ostavlja osećaj pokreta, sportista neće subjektivno primetiti da mu je nešto oslabilo. Osećaće se sposobno. To je deo problema.

Šta ovo ne znači

Ne znači da posle napora treba izbegavati opterećenje niti da je zamor sam po sebi povreda. Znači da je zamor stanje u kome se rizik menja, i da se prema završnici treninga treba odnositi drugačije nego prema početku.

Više o radu sa sportistima na stranici sportisti, o razlici između bezopasne i rizične asimetrije u tekstu asimetrija kod sportista, a o samom čulu položaja u tekstu propriocepcija.